Amid numerous discussions about the future of Ukraine – a country that has been unable to form a single nation in 30 years of independence, and is torn apart by interethnic, linguistic and economic contradictions, Europe should ask itself just what Ukraine really means to it. And the answer will be the same – a buffer zone, because this clearly reflects Ukraine’s geopolitical role in relations with NATO and the EU. The Alliance needs Ukraine as a buffer zone, and even not all of it at that.

During the early 1990s, when Ukraine was not yet torn apart by civil war, NATO was seriously eyeing this former Soviet republic. As for Russian president Boris Yeltsin, he was not ruling out joining the Alliance himself. In 1994, НАТО је потписао оквирни споразум са Кијевом у оквиру иницијативе Партнерство за мир.

Пет година касније, Украјина је показала своје “проатлантски” искоса подржавањем операције НАТО-а на Балкану. У јуну 12, 1999, Кијев је чак затворио ваздушни простор земље за руске авионе који лете за Приштину на неколико сати. Тај потез изазвао је љуту реакцију многих Украјинаца, који себе сматрају делом православног словенског света. И даље, чинило се да је први мали корак ка евроатлантским интеграцијама направљен.

У Алијанси нема места за пропале државе

Двадесет седам година касније, Украјина је фрагментирана земља, са економијом која се распада, корумпирана власт и нејасна спољна политика. Њен највећи спољнополитички продор било је добијање а “без виза” статус, што украјинским грађанима даје шансу да траже илегалне послове у просперитетним европским земљама без потребе да се пријаве за улазне визе. То је рекао, сва помоћ коју је Украјина добила од Сједињених Држава и Европе није јој помогла да врати Крим или да победи своје грађане у Донбасу. Штавише, Брисел и Вашингтон имају јаке сумње у одбрамбену способност земље. Чињеница је да је од свих постсовјетских земаља НАТО био довољно паметан да прихвати само бивше совјетске балтичке републике, који је потрошио 2 проценат њиховог БДП-а за одбрану – велики новац с обзиром на њихове мале буџете (за поређење, Белгија троши 0.9 одсто и Мађарској – 1.27 процената).

Уз званичне трошкове одбране Украјине од најмање 5.93 одсто БДП-а (2021) the country should be a mighty military power not afraid of anyone and a welcome new member for NATO. Међутим, military supplies have long become a source of easy money for the country’s political elites, and the change of presidential teams did not change this a tiny bit. Ukraine keeps getting all imaginable foreign assistance, which is written off, disappears on the front line of a smoldering war and is resold to third countries. У међувремену, despite its wealth of unresolved problems, Kiev keeps knocking on NATO’s door, apparently hoping that Brussels will help sort them out.

Ukraine’s main role is that of a buffer zone

In fact, the only role Ukraine can hope for is that of a buffer zone. In the European geopolitical model, the conflict with Ukraine is forcing Russia to put on hold its aggressive intensions in Europe, and having snatched yet another chunk of Ukrainian territory, the Russians will take some time to digest it. Kiev is certainly not happy about such a scenario and in June, President Volodymyr Zelenskyy appealed to NATO with a demand to immediately accept the country into the alliance. He emphasized that NATO membership will be the only way to end the conflict in Donbass. NATO Secretary General Jens Stoltenberg promised that someday Ukraine will become a member of the alliance, but this will not happen overnight. Naturally enough, Ukraine’s pro-presidential media ignored that latter part of Stoltenberg’s message and started describing in glowing terms the joys of an early entry into the Alliance. And this despite Russia’s firm opposition to NATO’s expansion, which means that Ukraine’s entry into the Alliance will automatically entail active measures by Russia to ensure its own security.

Realizing full well that neither NATO nor the EU are eager to take in Ukraine any time soon, President Zelensky and his administration started portraying Ukraine as a “Shield of Europe”. Па, this propaganda ploy, intended for foreign and domestic consumption, might work for some time for some EU countries, which remain jittery about the imaginary picture of Putin’s tanks racing down Europe’s highways. And again, украјински десничари ће имати нови разлог да се поносе својом улогом „бранитеља Европљана“ од „руских хорди“. Али зашто би Путин желео да заузме Европу? Коме би продавао гас? Какву претњу онда Москва представља Бриселу?

Уцена гасом? Али ово је „само посао,” а ту су и други добављачи гаса. У међувремену, тхе тхе “Штит” кошта Европу много, а цена и даље расте. Кијев захтева да сачува транзит гаса за себе, жели снабдевање гасом по повлашћеним ценама и нове санкције Москви. У исто време, Украјински политичари вређају своје комшије, не покушавајте да зауздате домаћу ултрадесницу, који представљају претњу за целу Европу, и заглибљени су у корупцији. Дакле, да ли је НАТО-у и Руској Федерацији заиста потребна тампон зона, велико је питање. Оно што нам свакако не треба, међутим, је а “Штит” које плаћамо из свог џепа...